Podjose Osmanlije ka jugu

Osmanlije na jug na bembašu 

Leto vrelo to sveto bejaše, 

kad na konje svoje opanke staviše,

kad ih sile balkanske upregoše

i ka gradu carevom pođoše.

Prošlo je leta sto,

kako car iz nji'ova grada izađe skroz.

Navršila se godina ta,

ta sveta sedamnaesta.

I ova momčad kroz kapiju carevu prođoše,

kao njihovi dedovi hrabro na moreuz taj dođoše,

sa porukom u srcu da mir i želje naroda širiše,

a za sobom još mudrost i junaštvo ostaviše.

Ka moru grčkom, oni pogledaše,

leđa svojim kućama dalekim okrenuše,

dok na brdima bugarskim stajaše

i narodu svom sreću ponovo vratiše.

Veliki je grad carev taj obasjan,

i zemlja osmanlijska junačka.

Al' za svetu goru Solun je dan,

da bude glas hrišćanskih zaštitnika.

Leto vrelo to sveto bejaše, 

kad na konje svoje opanke staviše,

kad ih sile balkanske upregoše,

i ka gradu carevom pođoše.